Došao je u meteorološki park preko puta hrama Svetog Save na Vračaru, jednog toplog junskog dana 2011. godine. Veliki, lep, duge dlake, dostojanstven, nasmejan, podignute glave, laganog hoda kojim hodaju samo dominantni pripadnici svoje vrste, ma koja ona bila. Procenili smo da je mešanac nemačkog ovčara, zbog specifičnog plašta crne boje, i škotskog, zbog duge njuške, ušiju uspravnih pa u gornjem delu malo povijenih, duge žute dlake po grudima i stomaku, „zastavica“ na zadnjim nogama, i repa sa još bogatijom dlakom. Bio je čist, dlaka mu nije bila umršena, nije bio ni gladan, ni žedan – shvatili smo da ga je neko izbacio tu negde u blizini. Sutradan smo ga odveli na Veterinarski fakultet da proverimo da li je čipovan. Stavili smo mu ogrlicu. Boka ga je poveo na povocu. Išao je uz nogu kao pravi uvežbani vlasnički pas. „Ljudi, on je izgubljen, garantujem, naći ćemo vlasnika, videćete!“ – bio je radostan Boka kad je video kako ide paralelno sa njim i ni malo ne zateže povodac.

Ispostavilo se da nije vlasnički, da je pravi ulični, gradski pas. Čipovan je na Grad (tako se čipuju psi koji su prošli cnr program: sterilisani, vakcinisani i vraćeni na mesto odakle su pokupljeni), lokacija Ovča i naziv neke prodavnice. Znači da je tamo imao staratelja koji je brinuo o njemu, inače ne bi onako lepo izgledao. To što se obreo tako daleko od svoje lokacije značilo je da ga je neko sklonio odande, stavio u kola i dovezao ovde. Pošto je izuzetno pitom i veruje ljudima nije bilo smetnje da udje u kola (to smo shvatili kasnije kad smo morali da ga prevezemo do veterinara, bez problema je ušao u kola). Zašto ga je neko sklonio? Jedan od razloga može biti da se njegov staratelj odselio ili umro i da niko nije hteo da brine o njemu, ili možda činjenica da se ljudi za nešto svete jedni drugima preko pasa, kad imaju priliku, ili ... šta god, on se obreo u kraju koji ne poznaje, a mi smo bili tu, odlučni da mu pomognemo. Odmah smo ga oglasili za udomljavanje. Stabilan, miran, savršeno socijalizovan, dobar prema psima, dobar prema ljudima, mazio se sa svakim od nas, ni jednog od naših pasa nije dirao, a ni oni njega, obradovao bi nam se kad dodjemo u park, toplog pogleda punog poverenja u čoveka – pas iz snova.

Javio se mladi par sa željom da ga udomi. Bili smo presrećni, tako brzo ... to je zato što je tako dobar, tako lep, to se i na fotografiji videlo. Prošlo je samo nedelju dana od njegovog dolaska, a mi smo našli udomljenje, divno! Dogovorili smo se da mladi dodju da ga vide, popodne, u parku. Tog jutra je nestao, otišao je da traži novi prostor za sebe, nije mu se svidelo u parku, nije mogao da nadje sklonište, osetio je da želimo da ga udomimo ..., a on to možda nije želeo, psi mogu da predvide naše postupke, ko zna zašto ..., otišao je. Oglasili smo preko interneta da ga tražimo, poslali smo slike u Zoohigijenu, oni krstare gradom, možda ga vide ... Mladić i devojka koji su želeli da ga udome kazali su da će čekati da ga nadjemo.  

Znali smo da tražimo iglu u plastu sena. Dani su prolazili, nedelje, ... i ... telefonski poziv - vidjen je na jednoj maloj pijaci na Konjarniku. Odmah smo otišli tamo. Prepoznao nas je, obradovao se, mahao je repom, umiljavao se, pokušavao pomalo da skoči. Videli smo da ne može, hramao je, zadnja desna noga je kruto stajala, nije mogao da se osloni, nije mogao da je savije, bio je mršav, rebra su se napipavala, svaki pršljen na kičmi je mogao da se prebroji, ućebana dlaka puna čvorova, buva i krpelja. Jedna od prodavačica na pijaci, Marija, ga je hranila, brinula je o njemu koliko je mogla, vrlo skromno i to se videlo na njemu, ali iako u nevolji, i dalje je bio dostojanstven, toplog pogleda punog poverenja u čoveka.

Dogovorili smo se sa Marijom da joj pomognemo sa hranom, očistili smo ga od buva i krpelja i odveli ga kod veterinara ..., ušao je u kola kao da se ceo život vozio. Rentgenski snimak je pokazao da je butna kost bila slomljena, da je nekako zarasla, ali da bi se rehabilitovao potrebno je da bude na sigurnom, da pije lekove za obnovu hrskavice i da jede kvalitetnu hranu, drugim rečima – da ne bude na ulici.

Objavili smo na netu da na nam je potrebna pomoć oko njega. Javila se Lidija koju je, kao i nas ostale, hipnotisao njegov pogled. Zahvaljujući njenoj donaciji smestili smo ga u pansion za ulične pse. To su mesta na kojima su smešteni psi koji iz nekog razloga ne mogu više da žive na ulici (povreda, bolest, trauma). Ljudi koji o njima brinu pokušavaju da ih udome i dok se to ne desi oni žive u tim pansionima, što može trajati godinama. Za to vreme njihovi staratelji plaćaju mesečni iznos za njihov boravak tamo.   

Dobio je dobru hranu, lekove, mir, odmor i kretanje onoliko koliko želi, a ne koliko mora. Nije morao da se krije i sklanja, mogao je da se kreće opušteno, što je bilo važno za rehabilitaciju. U pansionu su mu svi psi priznali dominaciju, dolaze svako jutro da mu liznu jezik, to je znak pokornosti kod vukova, tako pokazuju vodji čopora odanost. Zavladao je mir, psi se ne svadjaju, svi su ga prihvatili za vodju, samim svojim prisustvom on uliva sigurnost svima. Počeo je polako da se oporavlja.

Javili smo paru koji je hteo da ga udomi da je nadjen i smešten u pansion, da mu treba vremena za oporavak, ali da mogu da dodju da ga vide. U medjuvremenu oni su kupili rasnog psa. Ništa, naći ćemo drugo udomljenje za njega, on razume ljude, razume naše misli, razumeće i ovu situaciju, on je pas iz snova. Prolazili su dani, oporavljao se, više nije hramao, počeo je da savija nogu, nije se više brojalo svako rebro i svaki pršljen, ponovo smo ga oglasili za udomljenje ... ponovo mu odgovara ime koje smo mu dali kad se pojavio u parku, po onom lepom cveću - Lepi Jova.

I ... jednog dana javlja nam vlasnica pansiona da Lepi Jova ima problem sa bešikom, ima kamenčiće u bešici koji se zaglavljuju i ometaju vršenje fiziološke potrebe. Veterinar, kateterizacija, vadjenje peska i kamenčića mehaničkim putem, snimanje, vadjenje krvi, slanje uzorka na besplatnu analizu u Ameriku - da bi se prilagodio način lečenja ..., možda će biti potrebna operacija ... situacija se komplikuje, sad nam eventualna mogućnost udomljenja izgleda nedostižna. Psi sa zdravstvenim problemima nemaju šansu za udomljenje kod nas.

Postajemo svesni da ga je sudbina povezala sa nama, da se nikako nije slučajno pojavio u našem parku, da je viša sila htela da ga nadjemo na pijaci na Konjarniku, da ga nismo našli tada on na ulici ne bi preživeo ovo što mu se sada dešava. Sakrio bi se negde i uginuo.

Sve je izdržao bez trzaja, sve intervencije radjene su bez stavljanja korpe na njušku, on je sve podnosio bez ljutnje, samo bi mu neko od nas držao glavu u rukama i tiho pričao, on bi nas lizao po rukama, obrazu ... i otišao u kućicu kad se intervencija završi. Kad bi nas video sledeći put, radovao se kao da ništa nije bilo, znao je da mu pomažemo, a mi smo znali da će vadjenje kamenčića trajati danima. Dobio je posebnu hranu za urinarne probleme koja sprečava njihovo stvaranje i koja je nekoliko puta skuplja od one koju bi inače jeo. Ne sme ništa drugo da jede, inače će se kamenčići ponovo stvarati. Posle mesec dana takve ishrane prestali su da se stvaraju, potpuno se oporavio, opet je veseo i trči nam u susret kad dodjemo, mazi se i raduje i gleda nas onim toplim pogledom punim poverenja.

Lepi Jova – pas iz snova, sudbina nas je povezala. Sigurna sam da negde postoji čovek za njega isto tako plemenit kao što je i on i da će se sudbina tu umešati, zato što svaki čovek ima negde svog psa, samo je potrebno da ga nadje. A dotle ...? Mi smo tu, on je naš pas iz snova.

Milica Ranković

PS

Priča je objavljena u knjizi Ratka Božovića „Šapa u ruci“ u izdanju Čigoja štampa, u proleće 2012. godine.

20. jul 2014.
Lepi Jova - naš pas iz snova, udomljen je u Beču januara 2012 godine. Posle dve godine života sa divnim ljudima, poginuo je pri padu sa stene, jedne večeri u julu mesecu 2014. godine. Bio je poseban, potpuno svoj, pas predivnog karaktera, harizmatičan, nikada ga nećemo zaboraviti.