Svake treće subote u mesecu avgustu je dan napuštenih životinja. To je dan kada se sećamo koliko je duša još uvek bez doma, koliko ih je zatvoreno u prihvatilištima i azilima, koliko ih živi na ulicama, koliko ih treba našu pomoć. Pas i mačka su jedine životinje koje su prišle čoveku da dele svoj život sa njim, poklanjajući mu beskrajnu ljubav, odanost i požrtvovanje. Velika većina njih je za uzvrat, od čoveka dobila samo bol i patnju. Čovek ih tretira kao otpad, svakodnevno ih napuštajući i zlostavljajući. Baca njihov podmladak u kontejner, ostavlja u obližnjem parku ili u ulazu zgrade. Mladunci različitih uzrasta, slepi, sa pupčanom vrpcom koja još nije otpala, tek progledali, tek počeli da jedu, ili stari mesec, dva, tri ... To neželjeno potomstvo svojih ljubimica, svoju odgovornost i brigu, nesavesni i neodgovorni vlasnici podmeću slučajnom prolazniku. Oni ne žele da sterilišu svoju kuju ili mačku zato što to „nije prirodno“, ali bez imalo osećaja krivice ostavljaju njihov porod na ulici i tako ga osuđuju na smrt. Da li je to prirodno?

Da li je prirodno izbaciti životinju i osuditi je na smrt? Izbačena životinja ne može da se snađe, tumara okolo prilazeći svakome ko je pogleda. Po njenom ponašanju se vidi da je izbačena i da ne zna šta da radi, ne zna kad da beži i da se krije, ne zna da pređe ulicu, ne zna da nađe hranu ... Njihovi vlasnici su postali svesni obaveza koje imaju oko njih, a koje ne mogu da ispune, i jednostavno su ih izbacili napolje, na drugom kraju grada, daleko od kuće, daleko od ljudi, u tišini, da ne mogu da se vrate.

Kakvi su to ljudi koji uzmu životinju zato što „vole“, a kad shvate da životinja ima svoje potrebe koje se moraju zadovoljiti (a oni su upravo shvatili da ne mogu) – jednostavno je izbace napolje, bez neprijatnosti? Ko su ti ljudi? To su vlasnici kućnih ljubimaca, ljubitelji, oni „vole“ životinje. Oni su groteska i najveća ironija među nama, oni su licemeri koji ne vole životinje. Ostavljajući ih i prepuštajući neizvesnoj sudbini koja je u 99% slučajeva mučna i teška i završava se sporom i bolnom smrću, oni čine zločin koji ostaje nekažnjen – oni su nevidljivi zlostavljači i ubice, oni su ljudi bez savesti.

I zato apelujemo na sve da sterilišu svoje životinje i da ih nikada ne napuste. I ako se nađu u nekoj teškoj situaciji i ne znaju šta da rade, neka se zagledaju u oči svoje kuce ili mace, u njihovu dušu, tamo će naći toliko puno ljubavi, toliko podrške za dalje, toliko snage za bolje sutra, ta beskrajna ljubav će oterati svu tugu i jad i svi problemi će se lakše prevazići.