Svetski dan zaštite oglednih životinja, 24. april, ustanovljen je 1979. godine na inicijativu Međunarodne organizacije protiv bolnih eksperimenata na životinjama (IAAPEA, International Association Against Painful Experiments on Animals). Od tada se obeležava širom sveta, akcijama koje nas podsećaju koliko životinja je ubijeno, i koliko ih živi život u patnji i bolu zarad napretka nauke, našeg zdravlja i lepote. Ove godine situacija je drugačija, svet je zahvaćen pandemijom Corona virusa SARS-CoV-2, od COVID-19 umrle su stotine hiljada ljudi, pa su razmišljanja i akcije usmerene ka zbrinjavanju bolesnih i istraživanjima usmerenim na pronalaženje leka i vakcine.

Decembra prošle godine Udruženje za zaštitu životinja i razvoj građanske svesti „Feniks“ postalo je član Evropske koalicije za zabranu eksperimenata na životinjama (ECEAE, European Coalition to End Animal Experiments), posle 10 godina provedenih u statusu Posmatrača prešli smo u članstvo. U skladu sa tim prenosimo zajedničko Saopštenje članica ECEAE.

“Corona virus SARS-CoV-2 uzrokovao je pandemiju za svega nekoliko nedelja. Svi se nadamo da će se ubrzo napraviti vakcina i antivirusni lekovi. Iskustvo nam pokazuje da eksperimenti na životinjama nisu odgovarajući put za postizanje ovog cilja, jer su dugotrajni i preskupi, a verovatnoća da konačno dobijeni rezultati budu relevantni za ljude je vrlo mala. Nažalost, u ljudskoj prirodi je da ponavlja greške iz prošlosti.

Kada će svet napokon shvatiti da je važno razvijati i adekvatno finansirati relevantan ljudski model?

Dobro je poznat veliki nedostatak u oblasti eksperimenata na životinjama. Oni su previše spori za pandemiju kao što je ova, izazvana virusom SARS-CoV-2, sa kojom se upravo susrećemo. Medicinska istraživanja zasnovana na eksperimentima na životinjama odavno su kritikovana, od strane naučnika i nevladinih organizacija, kao neefikasna – posebno u oblasti nalaženja životinjskog modela i kasnije razvijanja leka.

Takodje, godinama se diskutuje od strane velikog broja onih koji se bave eksperimentima da je potrebno da se relevantan ljudski model ustanovi, optimizuje i učini validnim. Mnogi istraživački modeli su već razvijeni, kao što je trodimenzionalni ćelijski model ljudskih pluća i imunološkog sistema ili napredna tehnologija ljudskih organa na čipu. Još uvek veliki deo istraživanja uključuje eksperimente na životinjama, dok se u manji deo ulaže u pravcu ustanovljavanja i optimizacije tehnologije bazirane na ljudskom modelu. Umesto sukobljavanja stavova bilo bi mudro kada bi se akcenat stavio na razvoj i dostupnost relevantnog ljudskog modela istraživanja, jer, nema sumnje, da će se nova pandemija sigurno pojaviti.

In vitro modeli su brži i mnogo pouzdaniji od istraživanja na životinjama zato što se ne suočavaju sa problemima koji nastaju zbog razlika u specifičnostima vrsta. Bezbrojne životinje su izložene patnji u eksperimentima vezanim za COVID-19 u pokušajima da se nađe pravi životinjski model za istraživanje virusa i njegovih infektivnih svojstava. U ovom trenutku tvorovi se smatraju dobrim modelom, zato što se mogu inficirati virusom SARS-CoV-2. Međutim, oni ne razvijaju ni jedan simptom bolesti, pa ovo proučavanje ne vodi nikuda. Ova i slične pojave su odavno dobro poznate naučnicima i nejasno je zašto se i dalje insistira na životinjskom modelu. Rezultati koji se u ovakvim istraživanjima dobiju nikada se ne primene na ljudima, ali se u javnosti prikazuju kao uspeh. Ostale životinjske vrste koje se koriste u istraživanjima u vezi COVID-19, kao npr. miš, ne mogu se čak ni inficirati ovom bolesti.

Genetski modifikovani miš koji je stvoren prvenstveno da se na njemu proučavaju ostali corona virusi se sada koristi kao specijalno “oruđe” za SARS-CoV-2 istraživanja. Ovaj pristup podrazumeva stvaranje generacija miševa u čiji genom su ubačeni ljudski geni, što bi trebalo da ih učini podložnim virusnim infekcijama koje napadaju ljude. Ovaj postupak koji nema skoro nikakve šanse za uspeh, je ne samo neetički nego je i ekstremno dugotrajan. Stvaranje generacija genetski modifikovanih životinja traje mesecima, a eksperimenti na njima traju godinama, što nas veoma udaljava od cilja.

Iskustvo nas dalje uči da eksperimenti na životinjama nisu pogodni ni za uspešno razvijanje vakcine. Regularni proces dobijanja vakcine traje godinama i košta stotine miliona evra. Za brojne virusne bolesti, kao što su HIV, MERS ili ostali SARS virusi – nisu razvijene vakcine uprkos godinama istraživanja. Prva vakcina protiv Ebole izašla je na tržište u novembru 2019, 5 godina pošto je epidemija izbila 2014. Nije bilo moguće videti koliko bi bila efikasna da je mogla da se primeni na ciljnu populaciju.

Svaka pandemija, pa i ova kojoj smo izloženi, je šansa za političare i donosioce odluka da nauče nešto iz grešaka iz prošlosti. Sledeća pandemija će doći jednog dana i mi bi morali da je dočekamo spremni, sa relevantnim ljudskim istraživačkim modelom koji bi nam omogućio brz i pouzdan proces razvijanja leka. Ovo je neophodno kako zbog ljudske bezbednosti, tako i zbog patnje ogromnog broja životinja čije je žrtvovanje potpuno besmisleno.”