Napuštene pse i mačke u Srbiji još uvek ubijaju. Radnici zoohigijenskih službi bez ikakve obuke, uz manju ili veću primenu grube sile po sopstvenom nahođenju, koristeći naprave koje povređuju i mogu da ubiju (što se često i dešava) hvataju napuštene životinje. Bez mrvice samilosti i bez traga empatije, oni se prema napuštenim životinjama ponašaju kao da su otpad. To je ujedno stav skoro svih lokalnih samouprava u Srbiji. Većina „prihvatilišta“ koja su izgradile lokalne samouprave nalazi se u blizini gradskh deponija i više liče na sabirne centre za kratak boravak nego na prihvatilišta. Često su to sklepani objekti koji ne bi mogli da dobiju upotrebnu dozvolu. Loznica, Zaječar, Smederevo ... samo su neke od crnih tačaka na mapi izgradnje humanosti u Srbiji, jer se umesto brige o životinjama tamo sprovodi najsurovija egzekucija. Psi stradaju zbog gladi, potpuno neuslovnog življenja u prihvatilištima gde je postupak prema njima daleko od brižnog i humanog. Po Zakonu o dobrobiti životinja takvo postupanje nazvalo bi se zlostavljanjem.

Zakonska regulativa koja štiti životinje se ne poštuje i retko primenjuje: Krivični zakon Republike Srbije, čl. 269. (od 2005. godine) i Zakon o dobrobiti životinja (od 2009. godine) štite životinje od zlostavljanja i ubijanja. Svojim nečinjenjem nadležni ohrabruju počinioce da ponove zločin. Jedna od direktnih posledica ovakvog stava su i česta trovanja. Socijalno neprilagođeni pojedinci bacaju otrov na zelene površine čime izazivaju opštu opasnost.

Vlasnici životinja tretiraju se kao građani drugog reda. O tome govore propisi koje su donele neke od gradskih opština na teritoriji Srbije, a koji se primenjuju iako nisu u skladu sa Ustavom i Zakonom o dobrobiti životinja. Na primer propis po kome je potrebna dozvola više od polovine vlasnika stanova u zgradi, za držanje nekih rasa pasa kao kućnih ljubimaca. Još uvek je aktuelan za Novi Sad, Smederevo, Vrnjačku Banju ... . Propis koji administrativno ograničava broj pasa i mačaka koji se mogu držati u stanu/kući, još uvek je aktuelan na teritoriji Srbije.

Ovih nekoliko rečenica čine okvir slike stanja u kome se nalaze napuštene životinje u Srbiji, krajem 2010. godine.

Izuzetak su Beograd, Kraljevo, Kragujevac. U ovim gradovima je na snazi CNR sistem (catch, neuter, release – uhvati, steriliši, pusti), koji je okosnica rešavanja problema napuštenih pasa. Ovo znači da se dobroćudni, sterilisani, vakcinisani i obeleženi psi vraćaju na prvobitno stanište, tj. na mesto na kome su uhvaćeni, da čuvaju teritoriju od dolaska novih, nesterilisanih pasa.

U Beogradu je aprila 2006. godine gradonačelnik doneo dokument pod nazivom Strategija rešavanja problema pasa lutalica na teritoriji grada Beograda, baziran na CNR sistemu. To je bio veliki korak za zaštitu pasa u Beogradu. Mačke nisu obuhvaćene Strategijom. Ovaj dokument danas bi trebalo dopuniti novim saznanjima i iskustvima do kojih se došlo u proteklom periodu.

Da se vratimo nekoliko koraka unazad, u vreme kada su prva posleratna udruženja za zaštitu životinja (osnovana 70-tih godina prošlog veka), Društvo za zaštitu životinja grada Beograda i Društvo za zaštitu životinja Srbije, edukovala građane i nadležne institucije da je sterilizacija jedina humana i efikasna metoda za smanjenje broja napuštenih životinja. Građani su sami i uz njihovu pomoć polako počeli da sterilišu ulične pse i mačke i da time spontano sprovode CNR sistem. Na taj način radilo se na rešavanju problema napuštenih životinja (kako se to danas zvanično zove) u tišini, uz puno truda i ličnog odricanja i bez podrške nadležnih institucija. Posle višegodišnje edukacije, od strane udruženja za zaštitu životinja i pojedinaca, tek oko 90-tih primena sterilizacije je postala masovnija među ljubiteljima, koji su se bavili zaštitom uličnih pasa, i vlasnicima.

U oktobru 1996. godine počeo je sa radom Centar za sterilizaciju mešanaca, prvo i zvanično registrovano udruženje koje se bavi sterilizacijom napuštenih pasa.

Početkom 2002. godine, uz donaciju Fondacije Brižit Bardo, počela je da se radi sterilizacija napuštenih pasa kod veterinara Srećka Radojčića. Još uvek nije bilo garancije nadležnih da će sterilisani pas biti bezbedan na ulici ukoliko njegovo prisustvo zasmeta nekome, tako da je puno mirnih, dobroćudnih, sterilisanih pasa ubijeno u Ovči. Sabirni centar za pse lutalica sa teritorije grada Beograda u Ovči, zloglasno gubilište, u kome su pobijeni milioni životinja, od ove godine više nema tu namenu.

Krajem 2002. godine Sekretarijat za zaštitu životne sredine potpisuje sa Fondacijom Brižit Bardo Pismo o dobrim namerama i garantuje bezbednost na ulici psima koji su sterilisani preko Fondacije. Ovo je početak CNR-a u Beogradu. Nadležni ne poštuju svoje obećanje i nastavlja se hvatanje i eutanazija i sterilisanih BB pasa za čije se oslobadjanje iz Ovče bore njihovi staratelji, tj. koordinatori BB Fondacije. U proleće 2003. godine mnogi od njih postaju aktivisti novoformiranog udruženja Evropska inicijativa 17 koje se bori za život BB pasa i njihovu bezbednost na ulici. Ostali nastavljaju samostalno ili u okviru drugih organizacija. Oformljena je prva mreža staratelja, njihovo međusobno povezivanje i danas je značajno budući da su oslonjeni isključivo na sopstvene snage i međusobnu pomoć, kao i razmenu informacija!

U stalnoj borbi sa nadležnima građani i udruženja za zaštitu životinja su spasavali iz Ovče uhvaćene pse i mačke i vraćali ih na prvobitno stanište ili smeštali u azile. Azili su privatni i svi su no kill orijentacije. Imaju finansijskih problema i svi su manje ili više prepunjeni.

U toj atmosferi 2006. godine gradonačelnik Beograda donosi Strategiju koja predstavlja prekretnicu u načinu rada u rešavanju problema napuštenih pasa. Ali, ne odmah, Strategija je zaživela tek tri godine posle donošenja. U te tri godine u Ovči je poslovna politika dostigla svoj vrhunac u negativnom smislu. Ponašanje zaposlenih bilo je, najblaže rečeno, krajnje neprofesionalno.

Promena vlasti osetila se i u Ovči, desile su se promene i prestalo se sa masovnom, nekontrolisanom eutanazijom i počelo sa sistematskim vraćanjem na prvobitno stanište -  dobroćudnih, sterilisanih, vakcinisanih i obeleženih pasa.

Možemo reći da je 2010. godine u Beogradu zaživeo CNR sistem.

Da bi se problem napuštenih životinja uspešno rešio potrebno je da se i sledeće mere sprovode dosledno i sinhronizovano:

  • Evidentiranje vlasnika i obeležavanje ljubimaca pasa i mačaka i izrada potrebne zakonske regulative, koja proizilazi iz Zakona o dobrobiti životinja. Posebno je značajan Pravilnik o odgajivačnicama i prodavnicama kućnih ljubimaca kojim se mora ograničiti nekontrolisana razmnožavanje i prodaja ljubimaca.
  • Stimulacija sterilizacije vlasničkih pasa i mačaka. Ova mera je nezaobilazna u rešavanju problema napuštenih životinja. Na sterilizaciji vlasničkih pasa i mačaka bazirana je No Kill Sterilisation Strategy čiji su tvorci predsednice udruženja Epar iz Subotice i  Help Animals iz Beograda. Ova strategija se sprovodi u Leskovcu.
  • Izgradnja prihvatilišta
  • Udomljavanje
  • Stalna kampanja kroz koju bi se edukovali gradjani o ponašanju u vezi sa CNR sistemom, kao i o važnosti sterilizacije za zdravlje njihovih ljubimaca, a posebno za rešavanje problema napuštenih životinja,
  • Dosledna primena sankcija za dela zlostavljanje i ubijanje životinja.

Izuzetno važan pomak u rešavanju problema napuštenih pasa u Beogradu je finansijska pomoć privatnim azilima za hranu, od 2007. godine,  i veterinarske usluge, od 2010. godine.

To je potez koji govori da su nadležni u Beogradu svesni problema i da su spremni da ga rešavaju humano i efikasno.