Trke životinja zasnovane su na upotrebi životinja u svrhu zabave i zadovoljstva koje iz nje proizilazi. To zadovoljstvo je posledica dobitka na kocki, jer klađenje uvek prati trke. Za trke se koriste psi, bafali, kamile, konji.

Posledice „sportske karijere“ trkačkih konja su u oblasti psihičkog razvoja i razvoja koštano-mišićnog sistema. Tražeći od konja sve više, industrija koja pokreće ovaj vid zabave i profita svakodnevno izbacuje opremu i proizvode koji utiču na njihove psiho fizičke sposobnosti.

Ono što se ne zna, ili previđa, je da nošenje tereta kod konja može voditi trajnim i bolnim oštećenjima mekih tkiva koja podupiru kičmu. To je posebno slučaj kada se konj izlaže teretu pre završenog procesa okoštavanja, tj. pre 6. godine života. U sportu se od konja rezultati očekuju mnogo pre navršene šeste godine. Pošto povrede i deformiteti kostiju, zglobova i mekih tkiva dolaze do izražaja uglavnom posle devete godine, dotle je konj već uveliko prodat, neophodno ga je maksimalno izrabiti pre toga budući da je veoma vredan sportski rekvizit. Kada dođe na svet ždrebe sa majkom provodi samo šest meseci nakon čega se prodaje. Poznato je da konji stvaraju čvrste i stabilne društvene veze i za njihovo psihičko i fizičko zdravlje je važno da od prvog dana budu okruženi pripadnicima svoje vrste. Ovako izolovana ždrebad u odraslom dobu pokazuje znake poremećaja u ponašanju (nemir u blizini drugih konja i agresivnost) što vodi pribegavanju postupka kastracije zbog kontrole hormona koji moduliraju ponašanje. Život sportskog konja se sastoji iz niza stresnih treninga, putovanja i takmičenja. Kada ne treniraju vreme provode u malom skučenom prostoru (oko 22 sata dnevno).

Trkačke životinje su surovo eksploatisane, tretiraju se kao potrošna roba od koje se što pre očekuje profit. Njihovi treneri i veterinari, drogom osiguravaju njihov ostanak na stazi čak i kada ne bi smeli da se takmiče, što dovodi do mnogih problema koji nastaju zbog upotrebe narkotika. Česta je upotreba lekova koji umanjuju bol, ali bez lečenja uzroka, tako da se npr. konji često trkaju i sa prelomima. Čak je od 60-90% ovih konja nesposobno za hodanje prema podacima Američkog društva konjičkih sudija. Kada završe karijeru poneka životinja ima sreće da se udomi, ali većina ih se šalje u klanice, do kojih put traje i do 36 sati u stočnim kamionima bez vode i hrane u skučenom prostoru. Zbog svoje surovosti trke konja više nisu legalne u Belgiji.

Ništa manje surove nisu ni trke pasa, kao ni psećih zaprega na Aljasci. I pored zakonom donete zabrane, u nekim zemljama, trke pasa se i dalje održavaju – ilegalno. Uobičajeno je da su ljudi koji se bave životinjama u komercijalne svrhe desenzibilisani za njihovu patnju, nemaju sposobnost empatije, a životinje ih interesuju samo ukoliko donose dobit. U suprotnom za njih nema milosti. Psi koji se ne ispostave kao dobri trkači odbacuju se i kao napuštene životinje uginu od gladi i iscrpljenosti, kao i oni koji više nisu u stanju da trče, bilo zbog bolesti, starosti, povrede ...

Isto se događa i sa psima koji trče u zapregama. Loši uslovi života, naporni treninzi, dopingovanje da se izdrži predugačka nemilosrdna trka, stres ... S obzirom da u trkama većinom učestvuju agresivne jedinke borbe pre početka trke se ne retko dešavaju, a povrede su neminovne. U toku iscrpljujuće trke dešavaju se povrede posle kojih su psi neupotrebljivi za dalje trčanje pa ih mašeri (musher), vozači pseće zaprege, ubijaju bez milosti. Postoje i drugačiji primeri u trkačkoj priči, oni su retki i odnose se na ljude koji se zalažu da ovaj sport zaista to i ostane. Njihovi psi se pripremaju za trke kao pravi sportisti, a posle trka žive život kao ljubimci.