nedelja, 19. maj 2019.
   
Text Size

Izgovori za vršenje eksperimenata na životinjama

Autor teksta je dr Bernard Rambek (Bernhard Rambeck) član nemačkog udruženja Doktori protiv eksperimenata na životinjama  (Ärzte gegen Tierversuche e.V.). U uvodu on kaže:

“Eksperimenti na životinjama se danas sve više odbacuju, uglavnom iz moralnih i etičkih, ali takođe i iz naučnih razloga. Oblast na kojoj ja radim – istraživanje epilepsije – je tipičan primer tendencija i  razvoja savremenih medicinskih istraživanja u pravcu potpunog odbacivanja tradicionalnih testiranja na životinjama. Pre samo deceniju, tvrdilo se da se istraživanja vezana za epilepsiju mogu sprovoditi isključivo koristeći nedirnute mozgove živih životinja. Danas su eksperimentalna istraživanja epilepsije uglavnom zasnovana na in vitro studijama, tj. na istraživanjima koja uključuju moždane ćelije ili preparate moždanog tkiva.

Naučnici su osamdesetih godina XX veka počeli da proučavaju delovanje raznih supstanci u smeru suzbijanja ili izazivanja napada, tako što su koristili uzorke mozgova miševa i pacova ili kulture njihovih neurona. Danas se sve više koristi ljudsko tkivo koje se dobija recimo tokom operacija uklanjanja tumora ili drugih vrsta operacija na mozgu. Ovakva procedura ima tu prednost da su rezultati, za razliku od onih u eksperimentima koji uključuju životinje, zaista relevantni i mogu mnogo bolje da se primene kod ljudi.

Mogao bih naširoko da pišem o neuspešnosti korišćenja eksperimenata na životinjama u istraživanju epilepsije, o problemima u prenošenju rezultata iz ovih eksperimenata na epilepsiju kod ljudi i o potpuno novim mogućnostima dijagnostifikovanja koje nisu razvijene u eksperimentima na životinjama, ali ću sada razmatrati problem istraživanja na životinjama u opštem smislu. Pokušaću jasno da pokažem da je koncept potrebe za eksperimentima na životinjama zasnovan na nizu mitova, neistina, izgovora, razloga, koji su ili potpuno pogrešni ili, u najboljem slučaju, nemaju validnu osnovu.

U interesu je savremenog društva da počne da preispituje ove mitove. To nije pitanje neophodnosti prihvatanja jednog nužnog zla. Verujem da je čovekova jedina šansa da preživi na ovom svetu u tome da uspe da se pomiri sa prirodom. Čovek je progresivno eksploatisao, zloupotrebljavao i silovao prirodu.  Posledice toga su da su nam šume u velikoj meri nepovratno oštećene; okeani i mora se sve više zagađuju; naša prirodna okolina se uveliko uništava; klimatske katastrofe nezamislivih razmera prete našem svetu; a otrovi koje proizvodi čovek razjedaju zaštitni ozonski omotač i prave rupe u njemu. Ako čovek ne nauči da živi u miru sa prirodom, i on će prestati da postoji.

Eksperimenti na životinjama ne doprinose životu u miru sa prirodom – oni su brutalna objava rata prirodi. Eksploatišemo slabe, u ovom slučaju životinje, sirovom silom, navodno radi naše dobrobiti. Životinjski svet ne može biti usluga na dugme takozvanoj ljudskoj nauci.

Pre svega bismo želeli da razjasnimo da mi, grupe lekara protiv eksperimenata na životinjama, ne želimo da ukinemo ni nauku, ni medicinu, kako se ponekad tvrdi. Čovekova potreba za njima je u savremenom svetu izraženija nego ikada ranije. Ali medicinska nauka je zapala u ćorsokak. Medicina danas postaje sredstvo za organizaciju simptoma bolesti. Zaboravila je da su njeni prvobitni ciljevi bili sprečavanje i lečenje bolesti.

Uzrok tragedije u medicinskoj nauci je mehanistički pogled na svet prema kome više nema mesta za koncepte tela, uma i duha, a čovek nije ništa drugo do neka vrsta bio-mašine ili sisar na nešto većem stepenu razvoja. Ali dokle god medicinska nauka bude izučavala čoveka i njegove bolesti tako što uvek iznova koristi potpuno neadekvatan životinjski model, medicina neće biti u stanju da prepozna ili prouči čovekove specifičnosti i njegova posebna obeležja, a pre svega finu povezanost i interakciju između tela, uma i duha, usled čijeg narušavanja dolazi do bolesti.

Evo još jednog razjašnjenja: mi ne težimo tome da se eksperimenti na životinjama zamene eksperimentima na ljudima, za šta nas često optužuju. Lekari protiv eksperimenata na životinjama odbacuju eksperimente na životinjama isključivo zbog njihovog lošeg delovanja na ljude; jedan od naših najvažnijih zahteva jeste da se čovečanstvo zaštiti od rizika koji nosi korišćenje novih i starih hemikalija ili lekova, a koji se nikako ne može proceniti na osnovu istraživanja na životinjama.

Želim da proanaliziram ove mitove o navodnoj neophodnosti eksperimenata na životinjama.”

Izgovor broj 1: „Medicinska saznanja zasnovana su na eksperimentima na životinjama“

Često se tvrdi da je prava medicinska nauka počela sa uvođenjem hemijskih lekova pre otprilike 100 godina. Ali ovo je netačno.

Oduvek su postojali odlični lekari koji su zaista umeli da leče i kroz istoriju su postojale čuvene medicinske škole gde se zaista podučavala veština lečenja. Stubovi klasičnog medicinskog znanja nisu bili eksperimenti na životinjama, iako su oni u nekoj meri sprovođeni čak i pre hiljadu godina. Osnova takvog znanja bila je, naime, posmatranje zdravih i bolesnih ljudi i životinja. Drugi stubovi klasične medicine bili su poznavanje anatomije i široko iskustvo sa sredstvima protiv bolova, anesteticima i lekovima na prevashodno biljnoj osnovi.

Čak su i naša skorija medicinska saznanja bazirana u dobroj meri na kliničkim iskustvima, a ne na eksperimentima na životinjama, ili se barem testiranja na životinjama koriste tek kasnije kako bi se potvrdili dobijeni rezultati. Ne samo da su mnoge uspešne lekovite supstance na biljnoj osnovi otkrivene bez istraživanja na životinjama, već je to slučaj i sa lekovima kao što su acetilsalicilna kiselina (poznata kao aspirin, lek za ublažavanje tegoba kod groznice) i fenobarbital (poznat kao luminal, antiepileptik).

Prvi moderni anestetici, kao što su azot-suboksid (ili gas smejavac), opijum, etar i hloroform otkriveni su početkom 19-tog veka bez ikakvih istraživanja na životinjama. Paralelno sa uviđanjem potrebe za sterilnim uslovima, oni su doveli do ogromnog napretka u hirurgiji u drugoj polovini veka, a sve to bez istraživanja na životinjama. Većina postojećih hirurških tehnika nisu razvijene iz eksperimenata na životinjama već su zasnovane na kliničkom iskustvu.

Izgovor broj 2: “Samo su eksperimenti na životinjama omogućili borbu protiv bolesti i tako produžili životni vek”

Ovaj izgovor je deo standardnog repertoara onih koji podržavaju eksperimente na životinjama, ali on je netačan! Produženje životnog veka je pre svega posledica smanjene pojave zaraznih bolesti. Dobro poznati lekar socijalne medicine, profesor MekKejon (Thomas McKeown, 1912-1988) pokazao je putem detaljnih studija da je smanjena pojava zaraznih bolesti, a samim tim i manja smrtnost odojčadi i dece, posledica poboljšanih sanitarnih uslova i higijene, kao i poboljšanja u kvantitetu i kvalitetu ishrane i ograničavanja nataliteta, i da nije posledica pronalaženja novih lekova i vakcina.  U skladu sa tim, postoji veoma velika smrtnost odojčadi i dece u nerazvijenim zemljama usled društvenih problema, siromaštva i neuhranjenosti, a ne kao posledica nedostatka lekova i vakcina.

Ako uzmemo u razmatranje takozvane civilizacijske bolesti - a one su odgovorne za oko 80% svih smrtnih slučajeva – stiče se utisak da je savremena medicina prilično bespomoćna u svojoj borbi. Polovina stanovništva umire od hroničnih kardiovaskularnih oboljenja koja se mogu izbeći, dok oko četvrtina umire od raka – i ta tendencija je u porastu. Savremena hemoterapija jedva da je uspela i da dodirne ove bolesti. Nekoliko decenija nakon uvođenja prvog efikasnog antikancerogenog leka ciklofosfamida, svega nekoliko procenata od svih slučajeva kancera su manje ili više izlečivi, i to samo uz značajne nuspojave i oštećenja. Ako se u SAD-u broj smrti koje su uzrokovane kardiovaskularnim oboljenjima smanji, to će biti posledica promene pušačkih navika, a ne uvođenja novih lekova. Samo istraživanja uzroka bolesti mogu da imaju uticaja na široko rasprostranjene bolesti.

Štaviše, stiče se utisak da, kada se razmotre stvarni uzroci smrti kod ljudi u današnje vreme, medicina tu igra sporednu ulogu, jer medicina ne može da utiče na uzroke smrti kao što su pušenje, alkoholizam i nepravilna ishrana u razvijenom svetu ili rat, glad i društveni problemi u nerazvijenom.

Izgovor broj 3: „Medicinska istraživanja nisu moguća bez eksperimenata na životinjama“

Pre nekoliko decenija, pojam „alternativne metode“ bio je nepoznat, a pre samo nekoliko godina još uvek se tvrdilo da su testovi toksičnosti LD50 i druge slične brutalne metode apsolutno neophodne. Naučnici su gotovo jednoglasno tvrdili da su eksperimenti na životinjama neizbežni, zbog toga što samo rad na nedirnutim, „normalnim“, životinjama može da pokaže efekte nekog leka. U međuvremenu, naučnici su postali obazriviji: farmaceutska industrija stalno objašnjava da su mnogi eksperimenti na životinjama već zamenjeni drugim metodama i da je broj životinja koje se koriste u eksperimentima značajno smanjen i da toksikolozi mogu u velikoj meri da prestanu da koriste test toksičnosti LD50. U mnogim oblastima su razvijene alternativne metode kao što su in vitro sistemi koji podrazumevaju metode sa epruvetama u kojima se koriste kulture matičnih ćelija, mikroorganizmi i tako dalje.

Danas se u skoro svim oblastima medicine koriste in vitro metode uz eksperimente na životinjama. U nekim oblastima su naučnici i dalje na početku, a u drugim, kao na primer u istraživanjima AIDS-a, in vitro metode su do sada gotovo jedine imale uspeha. Mogućnosti in vitro sistema su nebrojene. One uključuju proučavanje farmakoloških mehanizama, procenu rizika toksičnosti, genetske i teratogene efekte hemijskih supstanci, proučavanje patogenih mehanizama virusa, proizvodnju vakcina, upotrebu u lečenju raka, razvoj test modela za imunološka istraživanja i tako dalje.

Ovakav razvoj pokazuje da je pod pritiskom javnog mnjenja, ukidanje eksperimenata na životinjama moguće i, štaviše, da su mnogi eksperimenti koji su donedavno proglašavani neizbežnim delom moderne medicine, ipak zamenjeni alternativnim metodama u svega nekoliko godina. Ukidanje eksperimenata na životinjama je moguće i u bliskoj budućnosti do toga će i doći jer će i sama medicinska nauka prepoznati i prihvatiti da je eksperimentisanje na životinjama vodi u ćorsokak.

Mit broj 4: „Istraživanja na životinjama su neophodna jer su važne bolesti još uvek neizlečive“

Činjenica da važne bolesti često nije moguće izlečiti, pa čak ni delotvorno uticati na njih putem moderne medicine, pokazuje koliko malo eksperimenti na životinjama mogu da doprinesu iskorenjivanju ljudskih bolesti.

Razne ozbiljne smetnje, od raka do svih mogućih hroničnih i degenerativnih promena, bez sumnje mogu na silu da se izazovu kod životinja, ali takve bolesti nemaju ništa zajedničko sa bolestima kod čoveka, na čiju pojavu utiče više različitih faktora, a pre svega poremećaj fine interakcije koja postoji između tela i uma.

Sve dok konvencionalna medicina ne prepozna i ne prihvati da istraživanja na životinjama ne samo što nisu neophodna, već, naprotiv, blokiraju ceo proces zato što su kod ljudi prisutni potpuno drugačiji psihosomatski faktori nego kod eksperimentalnih životinja, malo je verovatno da će doći do stvarnog napretka u medicini. Ovo je skandalozno kada se uzme u obzir da bi današnja medicina mogla od samog početka da bude u poziciji da, zahvaljujući autoritetu i uticaju koji ima, spreči većinu naizgled neizlečivih bolesti civilizacije.

Sada kada je smanjena pojava zaraznih bolesti u razvijenim zemljama, deluje da je trenutna situacija sa fizičkim i psihosomatskim oboljenjima povezana sa faktorima na koje se, u principu, može uticati. Ovi faktori su pušenje, alkohol, nepravilna ishrana (koja podrazumeva previše mesa i masnoće), nedovoljno vežbe, stres itd. Pored toga, postoje i faktori na koje bi u velikoj meri moglo da utiče društvo, kao što je kontrola toksičnih supstanci u vazduhu i u vodi i opasnost koju izaziva zračenje.

Svako dalje korišćenje eksperimenata na životinjama protivi se logici kada se ima u vidu činjenica da većina važnih bolesti nisu izlečive; logičnije bi bilo uložiti značajan napor u pravcu prevencije, kontrole i istraživanja uzroka ovih bolesti. Na primer, tri sveobuhvatne studije u Nemačkoj u kojima su učestvovale kontrolne grupe vegetarijanaca i ljudi koji jedu meso, pokazale su da zdravija ishrana, bez mesa, značajno smanjuje rizik od pojave raka, smanjuje verovatnoću pojave kardiovaskularnih oboljenja i produžava životni vek.

Medicinska nauka očajnički pokušava da nađe životinjske modele za bolesti savremene civilizacije. Ali zašto su nam potrebni modeli kad su uzroci savremenih bolesti toliko očigledni i, povrh svega, kada bi se na njih lako moglo uticati razumnim merama zdravstvene zaštite?

Izgovor broj 5: „Eksperimenti na životinjama su neophodni u borbi protiv novih bolesti koje nam prete“

Ovaj izgovor ne uzima u obzir dve osnovne stavke. Prvo, poreklo tipične nove bolesti koja nam preti, AIDS-a, još nije definitivno razjašnjeno, ali sve više ima smisla postavka da je ova bolest nastala u eksperimentalnim laboratorijama. Naučnici skeptici iznose hipoteze, posebno na polju istraživanja kancera retrovirusima, o mogućem poreklu humanog patogenog HIV-a.

Ali druga stavka je možda još važnija: istraživanja AIDS-a su klasičan primer savremenih istraživanja u kojima eksperimenti na životinjama nisu dali bukvalno nikakav doprinos.

Relevantan napredak u istraživanju AIDS-a nije zasnovan na eksperimentima na životinjama već na znanju o infektivnim bolestima, kliničkim posmatranjima pacijenata i in vitro proučavanjima u kojima se koriste kulture ćelija.

Izgovor broj 6: “Rizik koji nosi korišćenje novih lekova, hemikalija i vakcina može se proceniti jedino putem eksperimenata na životinjama”

Mnogi važni lekovi su otkriveni i primenjivani kod ljudi pre ere sveobuhvatnih istraživanja na životinjama – naravno uz odgovarajuće mere opreza. S druge strane, eksperimenti na životinjama sprovode se dekadama unazad kako bi se procenili rizici koje nose nove hemikalije i lekovi, i tokom tih proteklih dekada bilo je nebrojeno mnogo primera eksperimenata na životinjama čiji su se rezultati  pokazali kao nepouzdani.

Veliki broj takvih lekova koji su uprkos obilju istraživanja na životinjama, ipak doveli do ozbiljnih oštećenja, pa čak i do smrti kod ljudi, da bi zatim bili povučeni na insistiranje nadležnih organa za distribuciju lekova, su dokaz. Naravno, nakon takve jedne katastrofe tvrdi se da su eksperimeni izvođeni na neodgovarajući način ili pogrešno. Ali, od suštinskog je značaja da korisnici lekova budu zaštićeni unapred, jer naučnici tek naknadno mogu da utvrde koji su to takozvani “ispravni” eksperimenti na životinjama. Naučnici su mogli da testiraju talidomid (ili contergan) na koliko god hoće pacova ili miševa – teratogeno dejstvo je osim kod ljudi uočeno samo još kod novozelandskog zeca i kod babuna.

Evo još jednog primera: otprilike kod jedne trećine svih pacijenata sa oboljenjima bubrega koji moraju da idu na dijalizu ili da čekaju transplantaciju bubrega, funkcija bubrega je uništena supstancama protiv bolova za koje se smatralo da su bezbedni na osnovu istraživanja na životinjama. Ne smemo zaboraviti da na kraju rizik koji nose hemikalije i lekovi uvek preuzima čovek; ali utoliko što eksperimenti na životinjama daju lažni osećaj sigurnosti, čovek biva naveden da neoprezno koristi nove supstance i rizik se time povećava.

Izgovor broj 7: “Eksperimenti na životinjama nisu štetni po čoveka”

Medicinska istraživanja i medicinska nauka zasnovana na eksperimentima na životinjama u velikoj su meri zaslužni za probleme sa kojima se suočava medicina danas, utoliko što u svakom smislu uzrokuju jednu od najvećih kriza u istoriji medicine. Imamo lekove koji u životinjskim modelima mogu da eliminišu razne namerno izazvane defekte. Međutim, većina tih lekova ne može da izleči pacijente, ili im definitivno škodi – zato što se hemijski ili hirurški izazvani poremećaji prilično razlikuju od ljudskih bolesti, koje mogu biti uzrokovane psihosomatskim uticajima i izazvane višestrukim faktorima. Osim toga, sva ljudska bića, u svoj svojoj individualnosti i kompleksnosti, skoro uvek reaguju dosta drugačije od zdravih životinja.

Potpuna bespomoćnost današnje medicine pred šokantnom stopom smrtnosti od raka; nemoć koju nastavlja da pokazuje kada su u pitanju kardiovaskularne bolesti; njen uznemiravajući neuspeh na polju hroničnih bolesti, od artritisa, preko alergija, astme; autoimunih bolesti, od multiple skleroze, pa sve do bolesti gastrointestinalnog trakta i nervnog sistema – sve to nije slučajnost, niti je neka posebna kletva ili sudbina. Ovde su očigledne posledice jednostrane orijentacije ka sistemu zasnovanom na pogrešnom modelu – sistemu koji je razvijan i testiran na osnovi koju čine eksperimenti na životinjama, a koji mogu imati samo manji značaj za čoveka.

Zvuči paradoksalno, ali eksperimenti na životinjama zapravo stabilizuju današnje bolesti, jer nada u pronalaženje lekova putem testiranja na životinjama uništava motivaciju za ličnom inicijativom i za bazičnim promenama u našem načinu života. Dokle god se držimo nade za novim lekovima protiv kancera, kardiovaskularnih bolesti itd, i mi sami, ali i naši zdravstveni sistemi nedovoljno smo motivisani da se uhvatimo u koštac sa uzrocima ovih bolesti (kao što su pušenje, alkohol, pogrešna ishrana i stres).

Izgovor broj 8: „Životinje ne pate u eksperimentima“

Jedna od najstrašnijih tvrdnji vezanih za eksperimente na životinjama jeste umanjivanje značaja patnje laboratorijskih životinja. Patnja laboratorijskih životinja počinje mnogo pre eksperimenta, pošto ove životinje uzgajaju, drže i transportuju u potpuno nenormalnim uslovima.

Ne postoje bezbolna istraživanja na životinjama! Kako mogu toksikološki eksperimenti, u kojima se životinja, nekada brže, a nekad sporije, truje, da se izvedu bez bola i agonije? Eksperimente na životinjama u oblasti toksikologije, istraživanja kancera, hirurgije i istraživanja radijacije itd, nezamislivo je sprovesti bez nanošenja prilično mnogo bola životinjama na kojima se sprovode. Eksperimenti na životinjama izazivaju ogromnu patnju koja se obično završava tek sa smrću životinje.

Izgovor broj 9: „Samo su stručnjaci u stanju da procene koliko su neophodni, značajni i važni eksperimenti na životinjama“

Gledište da laici, zbog nedostatka specijalističkog znanja, ne mogu da diskutuju o eksperimentima, objašnjava zašto su na životinjama decenijama relativno neometano mogli da se sprovode eksperimenti. I danas političari, advokati, teolozi, filozofi, ali pre svega prosečni građani, ili nemaju pojma o patnji i agoniji kroz koju životinje prolaze u istraživanjima, ili imaju potpuno pogrešnu predstavu o tome.

Ali tu barijeru tišine poslednjih nekoliko dekada sve više urušavaju masovni mediji. Štaviše, postignute su izuzetno značajne promene. Grupama za zaštitu prava životinja i za dobrobit životinja sve više pružaju podršku stručnjaci koji se kritički postavljaju prema takvom sistemu i sada postoje nacionalne i internacionalne medicinske asocijacije koje odbacuju eksperimente na životinjama.

Izgovor broj 10: „Ukidanje eksperimenata na životinjama nije moguće“

Ovaj izgovor koji neprestano ponavljaju zagovornici istraživanja na životinjama je jedan od stubova nosača sistema eksperimenata na životinjama. Uverenje da eksperimenti na životinjama u najboljem slučaju mogu da se svedu na meru koja je neophodna, ali ne mogu nikada u potpunosti da se ukinu, vodi ka bespredmetnim diskusijama o obimu i stepenu u kome su eksperimenti na životinjama zamenljivi ili se bez njih u potpunosti može i skreće pažnju sa osnovnih problema vezanih za sistem istraživanja na životinjama.

Pokret protiv vivisekcije sve više postaje deo ekološkog pokreta koji se bavi stravičnom štetom koju čovek usled svoje arogancije izaziva. Protivnici vivisekcije, zajedno sa drugim ekološkim grupama, bore se protiv neograničenog eksploatisanja prirode i shvataju naš eko-sistem kao sistem koji je lako narušiti i čiji su delovi na mnogo načina međusobno povezani.  Od najvećeg je značaja to što se motivacija kritičara eksperimenata na životinjama promenila. Dok je ranije u centru pažnje bila sama životinja i nemilosrdni tretman kome je ona podvrgnuta, protivnici vivisekcije sada podvlače činjenicu da čovek sam sebi šteti nemilosrdnim eksploatisanjem životinja.

Medicinski sistem zasnovan na eksploataciji životinja, sa svim svojim posledicama, znači da se čovek sve više udaljava od svog željenog i deklarisanog cilja – tj sveobuhvatnog lečenja tela i duše.

Da li je ukidanje eksperimenata na životinjama moguće? Ne samo da verujem, već i znam da jeste! Ili će čovek uspeti u tome da stvori novu svest o višestrukoj mreži koja postoji u prirodi, a zatim svojom voljom odbaciti vivisekciju, genetiku, upotrebu nuklearne energije i druge destruktivne tehnologije, zbog njihovog ogromnog kapaciteta da nanesu štetu i uzrokuju opasnost, ili će priroda ukinuti čoveka, zajedno sa njegovim eksperimentima na životinjama.

Čovečanstvo još uvek može da napravi taj izbor! Čovek još uvek ima mogućnost da zaustavi neograničenu eksploataciju naše planete, sa svim njenim živim bićima, kao i mogućnost ukidanja vivisekcije u sopstvenom interesu.

Da zaključim: duboko sam ubeđen da su eksperimenti na životinjama ne samo okrutan, pa samim tim neetičan metod, već i nenaučan metod, koji se, u interesu kako životinja, tako i ljudi, mora što pre ukinuti i zameniti razumnim, naučno validnim i humanijim metodama.


Prevod: Zorica Petrović
Izvor: The myths of animal experiments

AddThis Social Bookmark Button

Login Form