nedelja, 19. novembar 2017.
   
Text Size

Marko i Džona

dzona

Otac ga je doveo na Slaviju jednog sunčanog aprilskog jutra, objasnio mu kako i koliko mora da isprosi i otišao, rekao je da će doći uveče po njega. Nije došao ni te, ni bilo koje druge večeri. Bila je 1996. godina, Marko je imao 10 godina. Bio je uplašen i gladan. Kako je proveo sledećih 5 godina znaju neki od ljudi koji stanuju na Slaviji, oni koji su mu davali da jede, stare stvari svoje dece da obuče, dopuštali da u njihovom podrumu prespava. Prao je šoferšajbne i pomagao u čišćenju podruma, zaradjivao je. Ljudi sa Slavije su ga zvali da čisti podrume i kad to nije bilo potrebno jer su želeli da mu pomognu. Marko nije prosio u kraju u kome je živeo. Prosio je na mestima gde ga niko nije poznavao. Sa 15 godina imao je svoju grupu, njih petoro, sve jedno drugom do uveta, najmladji je imao 5 godina, prosili su za njega, ali ne u kraju u kome su živeli, ne na Slaviji.

Te zime kada se pojavila Džona živeli su u kartonskoj kući u parku ispred Telekoma. Kuća je imala dve prostorije, u njoj su bili ležaji od krpa i stočić od kartona, zastrt pravim heklanim miljeom. Njihova potreba da imaju dom bila je dirljiva, upornost sa kojom su održavali čistoću u unutrašnjosti kutija izazivala je suze.

Džona je imala oko 4 meseca, kada se obrela u parku ispred njihove kuće. Nazvali su je Džoni jer su mislili da je mužjak. U principu, svaki pas je mužjak i zove se Džoni – tako su oni videli pse. Neko im je rekao da je ženka pa su je prekrstili u Džona.

Tedi se, takodje niotkuda, pojavio posle nekoliko meseci. Bili su simpatičan par, ona – veličine labradora, crne boje sa žutom maskom na licu i belim stomakom, a on veličine jazavičara, duge bele dlake i kitnjastog repa. Psi su došli u park i uselili se u kartonsku kuću, a deca su ih prihvatila kao da su celog života čekala na njih. Oni su bili njihov emotivni oslonac, njihovi prijatelji, njihovi zaboravljeni roditelji koji im se uvek raduju, koji ih greju kad im je hladno, koji ih čuvaju od drugih, njima sličnih, kad pokušaju da ih pokradu. Ljubav je bila obostrana. Deca su ih volela, mazila, odvajala od svoje hrane koju su vadila iz kontejnera ili dobijala od ljudi sa Slavije. Kada su videli da su psi stalno sa njima kučkari sa Slavije su im za njih davali granule.

Posle još par meseci, opet niotkuda, došla je Darinka. Nazvali su je po sestri nekog od dečaka, koja je povremeno svraćala. Srednje veličine, braon-crne oštre dlake srednje dužine sa glavom terijera i karakterističnom bradicom za terijere, imala je i terijersku narav. Džona je bila mirna, lajala je samo kad treba, bila je uvek tu, u blizini dece, Tedi je bio pomalo nestašan, voleo je da ode i istražuje okolinu, da juri ptice, leptire, da se igra, a Darinka je bila terijer u duši, lajala je na svakog ko se približi kartonskoj kući, na ljude, na pse, jurila je automobile, autobuse, motocikle ... Gde god su deca odlazila sva tri psa su ih pratila, Džona je išla mirno odmah iza njih i pazila šta se dešava, Tedi je skakutao okolo, a Darinka je lajala na automobile i pokušavala da ih ujede za gume.

Vreme je prolazilo, Darinka je dobila štence. Deca su odnekud donela stari šporet na drva i od njega joj napravila kućicu. Kučkari sa Slavije su pomogli oko udomljavanja, a onda i oko sterilizacije. Psi su dobili starateljku Bojanu, a deca nekoga kome mogu da se obrate ako im je potrebna pomoć oko pasa. Svo troje su sterilisani i život im je postao lakši bar što se toga tiče. Napuštena deca sa Slavije brže od mnogih su shvatila zašto je potrebno da se njihovi ljubimci sterilišu.

Marko i deca su našli novi način preživljavanja – skvotovanje. Na Slaviji je bilo pogodnih kuća i tih nekoliko godina su za njih bile – može se tako reći – na trenutke i prijatne. Za pse su bile sasvim zadovoljavajuće, imali su sklonište, hranu, redovno su čišćeni od parazita i četkani – napušteni psi ulice su živeli svoj pseći život zajedno sa ljudima, a napuštena deca ulice živela su pseći život zajedno sa svojim psima. Svi su spavali zajedno, jeli zajedno, psi su ih pratili gde god krenu, retko kad ih nisu pratili svi troje, neko bi ostao i čekao ih da se vrate. Prelazili su ulicu sa njima, sami su se snalazili kako da predju. Tako je stradao Tedi – udarila su ga kola. Ostao je na mestu mrtav, Marko ga je pokupio i sahranio u parku. Tražio je lopatu od ljudi sa Slavije da iskopa rupu za psića koji je svojom radošću i mahanjem repa činio da se svi oni na momente osećaju kao ljudi.

Ekonomska situacija se pogoršavala, život je postajao teži, ljudi sa Slavije su manje imali, a samim tim i manje bacali, a Marko i deca su rasli. Počeli su da duvaju lepak. To je normalno za decu ulice – treba preživeti u neuslovima, u paklu u kome je svako izložen maltretiranju i zlostavljanju, bez mogućnosti da se suprotstavi, zato što je dete, zato što živi pseći život, zato što jede iz kontejnera, zato što spava u ruševini, oblači se od nečije milostinje, a ako oboli možda mu neko da lek. U takvom načinu života jedini mir dolazi iz halucinacija izazvanih lepkom, a jedina ljubav od pasa. Oni su jedini tu, i u dobru i u zlu i koliko god Marko i deca bili naduvani oni ih ne napuštaju i čuvaju ih dok se ne osveste. Ljudi sa Slavije su pomagali kad i koliko su mogli, ali je sve to bila samo kap u moru beznadja u kome su deca živela.

Darinku su udarila kola dok je pokušavala da ugrize gumu. Marko nije znao važnost brze veterinarske intervencije. Tek posle nekoliko dana, kada je video da joj je sve gore, potražio je pomoć od Bojane. Organizovala je pregled na Veterinarskom fakultetu. Darinka je operisana i izvadjeno joj je oko. Bojana je danima odlazila u ruševinu na Slaviji da joj daje antibiotik i sipa mast u očnu duplju. Deca su slušala uputstvo i održavala higijenu oko Darinke, hranili su je i pojili, pokrivali i pazili da ne izadje iz prostorije. Oporavila se, svi su bili radosni. Neobično je bilo videti na tim nervoznim, prestarelim, izgubljenim licima strah i brigu za psa, životi su im bili povezani više nego što se može zamisliti.

Na Slaviji u prostorijama Dečijeg Romskog centra  organizovana je radionica dva puta nedeljno za napuštenu romsku decu. Marko i njegovi prijatelji su redovno odlazili, da se okupaju, ošišaju i presvuku, da nauče da pišu i čitaju. Džona i Darinka su ih čekale. Ako njih dve dremaju na uglu Birčaninove i Kralja Milutina znali smo da su oni u školi.

Darinka je stalno jurila automobile. Iako jedno oko nije imala i dalje je pokušavala da ugrize gume. Ponovo su je udarila kola, slomljena je zadnja desna noga. Ovog puta Marko je požurio da nadje Bojanu. Darinka je operisana i ostala je kod veterinara na oporavku. Stavljena je pločica na polomljenu butnu kost. Nije mogla da ostane do kraja oporavka, morali smo da je vratimo na poslednju lokaciju za koju smo znali. Ali, Marko,  deca i Džona nisu bili tamo. Potpuno izbezumljena, otrčala je da ih traži. Na tri noge, sa četvrtom koja je visila, nestala je u mraku. Nije je bilo danima, Bojana je svaki dan u isto vreme odlazila na lokaciju da je čeka ... pojavila se u lošem stanju sa pločicom koja je probila kožu, sa pocepanim mišićem na slomljenoj nozi, tužna i uplašena. Sklonili smo je u privremeni smeštaj i počeli da tražimo udomljenje. Ona više nije mogla da živi na ulici. Marko i deca su se odnekud pojavili na Slaviji. Susret je bio dirljiv, plakali su. Prihvatili su da Darinki mora da se nadje dom, da ulica više nije za nju. Dom smo našli u jednoj divnoj porodici kojoj nije smetalo da im pas nema jedno oko i da hoda na tri noge, a da mu četvrta stoji nekako čudno. Bilo im je važno da mogu da joj pomognu da nastavi da živi, mirno, bez straha i stresa.

Džona je ostala sa Markom. Deca su odrasla i otišla. Marko je često bio u zatvoru zbog skitnje, nije imao ličnu kartu. Uz pomoć jednog humanog policijskog inspektora pokušali smo da mu izvadimo ličnu kartu. Bilo je potrebno da ima stalno mesto boravka koje može da se proveri. Otac nije hteo da ga primi, nije hteo da zna za njega, niti da slaže za njega. Nismo uspeli.

Droga je postala sastavni deo njegovog života, onaj lepši deo koji je omogućavao da se podnese onaj ružni deo u kome je čovek samo jedna gomila tuge i jada bez kraja. Bio je mršav i bolestan. Nije više mogao da pere šoferšajbne, terali su ga njegovi jači sapatnici, radio je jedino što je mogao, na samom dnu. Imao je 26 godina, a izgledao je kao da ima 70. Džona ga više nije pratila po gradu, dan je provodila na Slaviji, ispred Meka ili kod Crne Ruže, spavala je na parčencetu zemlje sa travom. Ujutru je čekala kučkare u parku da prošeta sa njima i da doručukuje. Uveče isto tako, neko bi doneo večeru. Jednog jutra je došla ćopajući, prednja leva noga je visila, udarila su je kola. Bojana je organizovala pregled i operaciju u ambulanti Gradske ustanove koja napuštene pse i mačke leči besplatno. Smestili smo je kod Dubravke na post operativni i nadali se najboljem. Vrlo brzo joj je bilo bolje i mogla je da izlazi u park. Markovi i njeni susreti bili su dirljivi. Ona je veselo mahala repom i lizala ga po licu, a njemu bi se na licu pojavilo nešto nalik na osmeh. I njemu je bilo jasno da Džona ne može da se vrati na ulicu. Ostarila je, refleksi su joj oslabili i teško i sporo je reagovala na ono što se dešavalo oko nje. Znali smo da će je Bojana uzeti kad za to dodje vreme. Crna i Vuvi, Bojanina kuca i maca, su se složile sa Džoninim dolaskom i, posle par dana, sve je izgledalo kao da je tako godinama. Kao da je oduvek živela u stanu Džona je naučila kućna pravila, šetnju na povocu i poštovanje hijerarhije njihovog malog čopora. Dobila je dom.

Umesto epiloga

Marka nije bilo danima, pa nedeljama... čuli smo da je umro, predozirao se. Bio je april 2012. godine.

Godine 2016. Džona je bakica od 16 godina. Osedela je i teško hoda, ali jedini pravi problem joj je kako da izbegne četkanje ili sečenje noktiju kad vidi da se sprema takva akcija.

Milica Ranković
Maj, godina 2016. u Beogradu.

Priča je objavljena u knjizi Sjaj u očima koju su priredili prof. Ratko Božović i Marijana Rajić, u proleće 2017. godine, u izdanju Čigoja štampa.

promocija-sjaj-u-ocima
 Zorica Byford, Marijana Rajić i Milica Rankovic na promociji knjige Sjaj u očima, 16. oktobar 2017, restoran "Petica" na Adi Ciganliji

Epilog

Džona je otišla iza duge, 18. januara 2017. godine. Umrla je od insuficijencije bubrega, zaštićena i okružena ljubavlju.

AddThis Social Bookmark Button

Login Form